Сећање

Архитекте, професор Спасоје Паја Крунић, професор Бранислав Миленковић, и Бранко Бојовић напустили су нас у размаку од само десет дана овог пролећа 2020.године. Ова тројица изузетних људи и стручњака су оставили дубок траг у култури, науци, архитектури и урбанизму. Извесно различити по својим уверењима али обједињени у немерљивом професионалном и стваралачком доприносу не само у Београду, већ и широм региона.

Арх. проф. Спасоје Крунић

У Београду је 5. маја 2020. године у 81. години преминуо Спасоје Паја Крунић, редовни професор Архитектонског факултета у пензији, редовни члан Академије инжењерских наука, председник Градске владе Београда (1997-2000), потпредседник прелазне Владе Србије (2000-2001), посланик у скупштинама Србије (1997-2000) и СР Југославије (2000-2004), председник Политичког савета и члан Председништва Српског покрета обнове.
У периоду од 03.09.2008. до 09.11.2012.године Спасоје Крунић је био председник Управног одбора Урбанистичког завода Београда ЈУП.
Архитекта Спасоје Крунић је рођен 1939. године у Никшићу. Основну и средњу школу завршио је у Београду, а дипломирао је на Архитектонском факултету Београдског универзитета, на којем је касније постао предавач и шеф Катедре за архитектонско и урбанистичко пројектовање.
Пројектовао је више од 50 објеката и здања, међу којима се издвајају Спомен-парк у Краљеву, Командно-оперативни центар МУП-а у Београду, Прихвалитиште за странце у Падинској скели, палата Зора на углу Макензијеве и Кнегиње Зорке у Београду, пословни објекат у Кнез Михаиловој 30 и мотел Корал код Ариља.
Крунићево дело је приказано у већем броју књига, лексикографским публикацијама и стручној, недељној и дневној периодици. Крунић је једини аутор из Србије коме су приказана дела Меморијални центар „Равна гора” и Палата „Зора” у: The Phaidon Atlas of Contemporary World Architecture, Phaidon, London – 2003. (за период 1998–2003) и 2008. (за период 2000–2008).
Значајан допринос професор Крунић је оставио и у вишедеценијском раду на истраживању нових конструкција, превасходно монтажних префабрикованих система за градњу на трусним и другим подручјима, односно за људе скромнијих прихода – иноватор је и проналазач четири система у челику и дрвету: 1) Систем Крунић 81 – конструктивни елементи за формирање приземних и вишеспратних зграда (П-1645/81), 1981; 2) Систем Крунић 82 – префабриковане квадратне плоче међуспратне таванице (П-1961/82), 1982 (оба: Југословенски патентни завод); 3) Систем Крунић 84 – за градњу на трусним и другим подручјима, 1984; 4) Систем Крунић 87– од шперплоча за мање објекте различите намене, 1987; 5) Склониште – конструктивни систем од елемената у облику кришкасте полулопте од полиестера („пластеник”), 1987.године. Са М. Перовићем аутор је монографије „Никола Добровић: Есеји, пројекти, критике” (1998). Уредник је књиге „Српска архитектура XX века” (2006) и књиге „Средњовековни манастири и цркве Србије” (2006).
Излагао је самостално и на колективним изложбама (1963–2015), избор: Галерија младих, Нови Сад 1963; Салон архитектуре у Београду (више пута); Бијенале архитектуре у Венецији (2003. и 2014.); Самосталне изложбе у Варшави (2004) и Познању (2005); Српска архитектура XX века, Париз 2006; „Паралеле и контрасти – Српска архитектура 1980 – 2005”, МПУ, Београд 2007; Самостална изложба „Нова поетика форме”, Централни Дом архитеката, Москва 2007; Портрети архитеката (УЛУПУДС), Београд 2010; Самостална изложба цртежа „Увећање”, Галерија ОЗОН, Београд 2011; „Мапирање идентитета – Архитектура Београда 1919–2015”, МПУ, Београд 2015; „Serbia: The city as a regional context for Architecture“, Exibition center of the Vienna I.G. AG, Vienna 2015, као и у Новом Саду (1963), Волгограду (1982), Милану (1991), Москви (1998), Берлину (2003), Прагу (2007), Ужицу (2014), Ваљеву (2015) и др.
Добитник је преко педесет награда на домаћим и међународним анонимним конкурсима (1963–2010), као и великог броја друштвених и стручних признања за стваралаштво (1964–2015), од којих се издвајају: Орден светог Саве другог степена, Српска православна црква (2015), Добровићева награда, Асоцијација српских архитеката, АСА (2013), Повеља за животно дело у архитектури Србије, АСА (2011), Награда за животно дело, УЛУПУДС (2011), Велика награда Савеза архитеката Србије за животно дело (1998), Борбина награда за архитектуру (1995. и 2000.), Велика награда Србије за примењену уметност и дизајн (1991), Октобарска награда града Београда (1984), Студентска награда „Рата Богојевић”, АФ (1964) и друге.
Монографија „Спасоје Крунић: Просторне метафоре” (2017) је најсвеобухватнији приказ животног и професионалног опуса професора Крунића.
Спасоје Крунић је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Арх. проф. Бранислав Миленковић,

нас је напустио 30. априла 2020. године, један од најомиљенијих предавача студентима који су се школовали на Архитектонском факултету у Београду.
Архитекта Бранислав Миленковић рођен је 1926. године у Београду. У Другом светском рату, након завршене гимназије регрутован је за Сремски фронт, где је упознао двојицу колега, који ће му највећи део живота бити нераздвојни пријатељи – архитекте Милана Палишашког и Богдана Богдановића.
Током студирања ради у пројектном бироу „Стадион“, код архитекте Михаила Јанковића, где учествује у пројектовању Стадиона ЈНА. Након завршеног факултета (1946-51.), запошљава се у предузећу „Урбан пројект“, где ради до 1957. године. Од 1957. године постаје асистент на Архитектонском факултету, код професора Мате Бајлона. Године 1968. постаје ванредни професор, а 1977. године докторира на матичном факултету са темом „Студија програмских начела архитектуре и њен однос према другим пољима у науци о простору“. Држао је уводне предмете, на којима су се студенти први пут упознавали са архитектонском материјом, па су многи који су дипломирали до почетка 90-их година више пута наглашавали да пројектовање не би савладали без мудрих поука и готово родитељских савета професора Миленковића.
Неки од предмета које је предавао професор Миленковић били су Архитектонска анализа и елементи пројектовања, док је на постдипломским студијама држао предмете: Теорија простора и Наука о простору. Издао је и неколико уџбеника, од којих су најзначајнији: „Увод у архитектонску анализу“ и „Елементи за дефинисање пројектног задатка“. Током пензије, објавио је и кратка издања у облику хроника, у којима се присећао својих професора, „Учитељи“ (2011) и дешавања на архитектонској сцени након Другог светског рата „Дубровник“ (2014).
Поред веома успешног теоријско-педагошког рада, архитекта Миленковић бавио се и пројектовањем. Од реализованих објеката издвајају се: Аеролошка опсерваторија у Београду (1954-56), Зграда социјалног осигурања у Пријепољу (1954-57), Студентски домови у Нишу (1954-58), Средња техничка школа у Подгорици (1959-60), Студентски дом „Патрис Лумумба“ у Београду (1961, са арх. Ђорђем Петровићем), Одмаралиште „Железаре Никшић“ у Бечићима (1961-62), Насеље „Петлово брдо“ у Београду (1966), Основна школа, вртић са јаслицама и тржни центар у насељу „Петлово брдо“ (1967-70, са арх. Јелисаветом Миленковић), две пословне зграде на Теразијама (Теразије 3 и Коларчева 7, 1972-76, са архитектама Бранком Алексићем и Јелисаветом Миленковић), неколико зграда банака и робних кућа (Бијељина и Брчко, 1975, са арх. Јелисаветом Миленковић) као и неколико хотела широм Југославије од којих се издваја хотел „Минерва“ у Подгори.
Поред педагошких и пројектантских активности, архитекта Миленковић се пасионирано бавио цртањем и сликањем.

Арх. Бранко Бојовић,

преминуо је 9. маја 2020. године у Београду. Био је врсни урбаниста и темељни критичар архитектонско-урбанистичких подухвата у Београду и ширем региону.
Рођен је 1940. године у Београду. По заврштку студија на Архитектонском факултету у Београду (1959-1963) запослио се у Служби за урбанистичка и комунално-стамбена питања и Југословенском институту за урбанизам и становање. Након ових послова бива ангажован као саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (1986-1989). У периоду од 1989-1994. године постаје председник Градске комисије за урбанизам, члан извршног савета и извршног одбора Скупштине града Београда, након чега се враћа ангажману у Институту за архитектуру и урбанизам Србије.
Током више од пола века дуге каријере, бавио се урбанистичким и просторним планирањем, као аутор око 70 планова. Био је руководилац израде Генералних урбанистичких планова Пожаревца, Бара, Сокобање, Шапца и других мањих градова широм бивше Југославије.
Научно-теоријска црта архитекте Бојовића такође је била изузетно наглашена. Аутор је или коаутор око 35 студија, преко стотину чланака у стручној литературе и периодици, као и око 50 реферата на научним стручним скуповима регионалног и домаћег карактера.
Његовом заслугом часопис Изградња, чије је био дугогодишњи главни уредник, постао је научно гласило високог реномеа у којем су своја истраживања публиковале архитекте и урбанисти, грађевински, шумарски и машински инжењери, просторни планери и сви други чије деловање је било везано за грађевинско-архитектонску струку.
Велико стручно искуство, широко образовање, моћ респектабилне опсервације и снажна реторичка способност архитекте Бранка Бојовића, утицали су на доношење одлука како на нивоу града Београда тако и на нивоу локалних самоуправа у процесу развоја пројеката, од иницирања, преко планирања и пројектовања, до реализације.Речи архитекте Бојовића, често су могле да се чују у медијима а имале су посебну тежину, најчешће путем полемике и критике око одређених појава у архитектонско-урбанистичком свету у којем се снажно преплићу политика и струка.
Био је председник Друштва урбаниста Београда, почасни грађанин Сокобање и носилац преко двадесет различитих друштвених признања.